Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Po­sto­ji to mje­sto. Od ur­li­ka i ka­zne. Sa­bla­snog na­zi­va. Sa­kral­no. Gdje ni­šta što je od ko­sti ne mo­že da is­tra­je. Ne pri­zi­va se. Ne pro­mi­šlja se. Ne­što iz kr­vi šap­će - „klo­ni ga se“. Ri­jet­ki se nji­me ba­ve. Ukle­to i drev­no. Sta­ro ko­li­ko i svi­jet, a mo­žda i od nje­ga sta­ri­je. Kom­po­zi­to­ri i sli­ka­ri po­ku­ša­va­ju da ga tak­nu. Na svo­je na­či­ne da ga sve­du i pre­tu­re. Bu­da­le se sa­mo uple­tu. Iz­gu­le sa me­sa sop­stve­ne ta­len­te. Ne po­sto­je no­te, ne­ma bo­ja ko­je bi ga za­u­zda­le. To ta­mo se ne do­di­ru­je. Po­seb­no od nje­ga pa­te pi­sci, na­ro­či­to oni ko­ji su od­ma­kli u stva­ra­nju, pa zap­nu – ne umi­ju da se sa slo­va mak­nu... odu ta­mo gdje se ne ide, i sta­nu u red. Osta­nu da če­ka­ju. Mi­sle da će pi­šu­ći o nje­mu da se na­no­vo pro­sla­ve. Kao da ne zna­ju da otud ne­ma po­vrat­ka... Sve što na­pi­šu bu­de ni­šta dru­go do za­pis o tra­bu­nja­nju. Go­vo­ri­mo o Pa­klu... i o jed­nom ko­ji je bio, pa se vra­tio.
Zna­te, u mno­gim re­li­gi­ja­ma kru­že pri­če o Sje­no­ho­da­ču – bi­ću ko­je se hra­ni­lo sno­vi­ma, ujed­no ih ra­si­pa­ju­ći – na­ti­ru­ći slad po oči­ma vas­ci­je­log ljud­stva. Ka­žu da je to­li­ko mo­ćan, da sva­ki put, čim usni­mo – u stva­ri ma­lo umre­mo, tek mal­ko, ali do­volj­no da vi­di­mo ka­kvi svje­to­vi na­kon ovog po­sto­je... A uz po­moć ono­ga što sni­va­mo pru­ža­mo gra­đu da se uni­ver­zum ši­ri i na­sta­vi s tra­ja­njem. Što za noć iz­gra­di­mo bu­de do­volj­no za ne­ko­li­ko sa­zvje­žđa. Kad se umo­ri­mo, On do­pu­sti da se pro­bu­di­mo i na­sta­vi­mo s na­šim oba­ve­za­ma. Sve dok opet ne ode­mo na po­či­nak.
Ne­što se, me­đu­tim, ne zna. Sje­no­ho­dač, stvo­re­nje ka­dro da ubla­ži smrt, u sve­tim knji­ga­ma se pred­sta­vlja kao mla­đi brat upra­vi­te­lja Pa­kla (Sa­ta­ne, Lu­ci­fe­ra, Ba­fo­me­ta... iza­be­ri­te ime ka­ko vam dra­go). Isto­dob­no, ni­je baš po­zna­to da bra­ća ni­su bi­la u do­brim od­no­si­ma – ma­hom zbog Lu­ci­fe­ro­ve lju­bo­mo­re spram Me­fi­sta. Jer ovaj ni­je bio iz­lo­žen sum­por­nim is­pa­re­nji­ma i vječ­nim no­ći­ma, već ži­vlja­še ne­gdje na po­la pu­ta od Je­ze­ra su­za pa do Mje­se­ca. Eh, da... upra­vi­te­lju sno­va pra­vo ime bi­ja­še Me­fi­sto – a jed­no od nje­go­vih zna­če­nja Pje­sko­vi­ti pre­tva­rač.
No, ko­li­ko god bi bi­lo in­tri­gant­no pro­če­pr­ka­ti po ro­do­slo­vu fa­mi­li­je đa­vo­la – slič­no ne­će­mo uči­ni­ti. Že­lja mi je da pre­ne­sem pri­ču, ko­ja se de­si­la jed­ne na­o­či­te no­ći u og­nje­nim du­bi­na­ma uža­sa.

* * *

Po po­vrat­ku sa že­tve slat­kih na­da, Me­fi­sto shva­ti da je ostao bez ma­gič­nog re­kvi­zi­ta. Vre­ći­ca sa pi­je­skom sno­va bje­še ukra­de­na! Ta­ko se zbi­lo da na­jed­nom cio svi­jet ni­je mo­gao da usni. Tra­gao je i tra­gao za lo­po­vom, i na kra­ju ga tra­go­vi od­vu­kli do car­stva pod­no na­ših no­gu.
Sa­ta­na ga do­če­ka sr­di­ta po­gle­da. Ne pro­zbo­ri ni­šta, ali do­zvo­li Pje­sko­vi­tom pre­tva­ra­ču da is­tra­ži kru­go­ve Pa­kla. Is­po­sta­vi se da je zbi­lja je­dan oho­li de­mon, sa či­nom ge­ne­ra­la, oteo moć­ni tor­bak.
Kao što je red na­la­gao, Sa­ta­na na­re­di svom vi­so­ko­po­sta­vlje­nom voj­ni­ku da se hit­no uka­že. Ali, po pa­kle­noj prav­di, de­mon je imao pra­va da za­tra­ži su­đe­nje dvo­bo­jem... i da ono što je ukrao, ako po­bi­je­di, svo­jim i uči­ni.
Bi­ja­še stvor gad­no ga­dan, u svo­joj sna­zi ohol i go­le­mo ogro­man. Bio je ubi­je­đen da će da po­bi­je­di.
U slu­ča­ju da iz­gu­bi, Me­fi­sto ne bi sa­mo po­lo­žio svo­je po­sto­ja­nje Pa­klu, već bi i sje­no­ho­dač­ke vje­šti­ne mo­rao pre­da­ti de­mo­nu ni­žeg ran­ga... Ne­be­sa i Ze­mlja su se tog tre­na za­tre­sla. Šta je sve mo­glo da se do­go­di. Na sre­ću, Sje­no­ho­dač bi okret­ni­ji i lak­ši. Zba­ci bez­o­brazb­nog stvo­ra, pro­bo­de ga nje­go­vim ro­go­vi­ma... po­vra­ti ke­si­cu i po­gle­da put tro­na. Oče­ki­vao je Sa­ta­ni­nu od­lu­ku i po­zdrav. Že­lio je da se ša­ra­da što pri­je okon­ča i da na­pu­sti taj svi­jet što na bol i krv za­u­da­ra.
Princ ta­me puc­nu nok­ti­ma. Uka­za se vri­šte­ći ka­zan. Uba­ci lo­po­va unu­tra da se ku­va. Bez mo­guć­no­sti po­mi­lo­va­nja za sva vre­me­na na­red­na.
Ka­ko je meg­dan po­sma­tra­lo ci­je­lo car­stvo, đa­vo­li­ma ne bi pra­vo da je­dan od njih stra­da od ru­ke jed­nog što je svra­tio „od­va­ni“.
Sku­pi­še se oko Me­fi­sta i re­ko­še mu u glas „U Pa­klu osta­ješ! Me­đu na­ma ćeš da bu­deš!“.
Sa­ta­na sa­mo po­tvrd­no klim­nu na tu pre­va­ru. Sje­no­ho­dač po­ku­ša ne­što, uvu­če ru­ku u ke­si­cu... ali se za­u­sta­vi.
„Ov­dje tvo­je ma­gi­je ne po­ma­žu. Zar ne, bra­te?“.
Us­pra­vi se, iz­vu­če ru­ku. Uz­dah­nu, pa sa­svim ti­ho re­če:
„Do­bro, ka­ko že­li­te... Sa­mo da zna­te, za­dr­ži­te li me ov­dje, me­đu og­njem, za­ki­nu­ću vam mo­guć­nost da sa­nja­te.“
Le­gi­je Pod­ze­mlja po­če­še gro­ho­tom da se smi­ju.
„A šta mi to sa­nja­mo, bra­te? Re­ci nam, pa da se za­bri­ne­mo? Šta nam mo­žeš ote­ti, a da nam već ni­je ote­to? I šta to ti imaš, a da nam je u Pa­klu po­treb­no – na­ce­ri se Sa­ta­na i isu­če mač va­tre­ni.
Ta­da je Me­fi­sto, gla­som još ti­šim, re­kao ne­što krat­ko... i uči­nio da Pa­kao za­ni­je­mi.
U tre­nu sva­ki de­mon uću­ta.
Po­vi­še gla­ve... klo­nu­še ro­go­vi.
I Sa­ta­na bi­je­sno grak­nu, pa se iz­ma­če.
Raz­ma­če se go­mi­la. Le­gi­je u ro­pac pa­do­še.
Po­ka­za­še mu ku­da da pro­đe da­lje, ka svi­je­tu iz­van te sum­por­ne po­sta­je.
I ta­ko, Me­fi­sto ode... Princ za njim du­go gle­da­še... po­dig­nu­tog ma­ča, ali bez va­tre. U gla­vi mu osta­do­še da od­zva­nja­ju bra­to­ve ri­je­či:
„Uze­ću vam san o Ra­ju.“
(Autor je knji­žev­nik)